20/04/2021

Вјероучитељи о вјеронауци

Пред почетак школске године актуализоваће се и одабир предмета Православна вјеронаука који је у Србији   изборни предмет који има алтернативу, док је у Републици Српској и ФБиХ  исти случај у средњим школама,  а  у основним школама се третира као обавезан предмет са правом избора тј. постоји могућност да се не похађа.  Да би се ученицима и њиховим родитељима разријешиле одређене недоумице, као што су ко и  како предаје тај предмет, која му је сврха и можда помогне у доношењу закључка да ли је и  колико потребан данашњим ђацима, потражили смо одговоре код оних који о вјеронауци понајвише знају – вјероучитеља. Стојана, Зорица и Марко живе и раде у различитим градовим, чак и државама и ентитетима, али заједничко  им је да их је љубав према Цркви и теологији мотивисала да након средношколског, своје образовање наставе на Православном богословском факултету у Београду. Након тога су своје каријере или пак мисије започели у школским учионицама као вјероучитељи који сад са већ извјесним искуством расуђују о свом позиву, савременом образовању и омладини коју поучавају и са којом и сами као наставници узрастају.

На Марка Радаковића би се  умногоме могла примијенити она  изрека да велики људи чине част малим мјестима јер је својим ангажманом у школама у Сомбору и Бачком Грачацу привукао  пажњу многих који се баве вјерском наставом, a занимљивим и квалитетним садржајима о хришћанској вјери и култури, на веома читаном блогу  Авденаго, је допро до најразличитије интернет публике.

Шта  бисте укратко и једноставно могли рећи ученицима који се опредијеле да уче вјеронауку, шта су они заправо одабрали да уче, о чему се ту ради?

  • Веронаука или Православни катихизис  је труд  да се Христово Јеванђеље лично усвоји и спроведе у живот. Она нам казује ко је Бог, шта жели од нас, ко смо ми и ко можемо да будемо.

На друштвеним мрежама  и другим интернет платформама активно објављујете садржаје инспирисане хрићанским етосом који развијају љубав према животу, величају разумијевање међу људима и подижу друштвену одговорност ,  па колико је по Вашем мишљењу важно погодити фреквенцију којом млади људи данас спознају и вреднују свијет да би се они заинтересовали за оно што им предајете и колико је то захтјевно за једног вјероучитеља?

  • Сви хришћани су позвани  да ослушкују и разумеју друге и то не само да бисмо им приближили Јеванђеље, већ да бисмо били ту за њих.  Некад ни не можемо разумети другог али ако имамо љубави и то је довољно да се пројавимо као сведоци Јеванђеља и то је вид мисионарења.  Катихетама је, наравно, важно да разумеју интересовања младих. То често није једноставно. Време се  брзо мења и млади са њим. Вероучитељ не треба  да буде онај који тек сриче неке опште истине, треба да учини да  слушалац заиста доживи да се истина тиче њега лично.  Желим да ђаци изнесу своја виђења, повежу  православно учење  са својим искуством. Ако осећају потребу, сматрам да треба да се без бојазни успротиве реченом, јер су слобода и  искреност увек најбољи начин да  се особа ухвати у коштац са стварношћу. Вероучитељ   једну исту наставну јединицу пренесе на четири различита начина у четири различита одељења. И тако сваке године. Јеванђеље је увек исто, Христос је исти, али је приступ увек другачији и настава је увек изазов зато што сваки пут прилагођавамо наставу  живим личностима. Ако настава престане да буде изазов, онда у нечему грешимо. То је живљење речи Св. Апостола Павла „Свима сам био све да како неког спасем” (1.Кор.9, 22)

У чему се разликује начин преношења јеванђелских порука ванвременских вриједности савременим ученицима у односу на раније епохе?

  • Свака епоха има своје изазове и наша није драстично другачија од претходних.  Захваљујући интернету начин комуницирања и ширења Јеванђеља је додатно олакшан. У ванредним ситуацијама вероучитељи и катихете су размењивали материјал за наставу  на начин који је раније био немогућ. Али је  тај велики проток информација уједно и опасан, будући да се сличном брзином и већим опсегом шире и лажи, деловање секти, промовишу хедонистичке вредности, итд.  Упркос изузецима, Црква генерално мало ради на том пољу и мени је жеља да још браће и сестара вероучитеља схвате колико је потребно мисионарити на интернету, језиком и начином који омладина схвата и прихвата. Што се тиче саме наставе у учионици,  мислим да је суштина остала иста: усмеравање на православни етос од којег је најважније активно  литургијско учешће.

Судећи по Вашем ангажману може се закључити да спадате у неуморне ентузијасте по питању вјерске наставе, што је задивљујуће ако имамо у виду по много чему ,,климав” статус  вјеронауке и вјероучитеља у школском систему у Србији. Гдје проналазите мотивацију?

  • Мотивише ме жеља да јеванђељску радост доживе многи, како они који су ми поверени као ђаци, тако и они који читају моје текстове на друштвеним мрежама. Боли ме што  многи не могу јасно да уоче Христа јер су Га „сакрила”  разна погрешна схватања и сујеверја, веома присутна у нашем народу. Прихватио сам да ми је Господ дао скроман дар и могућност да другима разјасним њихове недоумице. Уједно схватам да имам одговорност да умножим дарове, по причи о талантима (Мт.25, 14-30).  Чињеница је да је позив вероучитеља тежак и несигуран али је најважније да не заборавимо због чега то радимо. Највећи мотив је живљење Васкрсне радости. Веронаука је наш начин како ту радост сведочимо.

За Стојану Валан занимљиво је да ради као православна вјероучитељица у Католичком школском центру ,, Блажени Иван Мерц” у Бањалуци. Истанчаног укуса за естетику и умјетност, она  пише књиге за дјецу, те огледе на филосовске и теолошке теме.

Једном приликом сте слушајући своју кћерку како се преслишава лекцију из вјеронауке прокоментарисали да заиста предајете  један од најљепших предмета.   Зашто то мислите?

  • Плашим се да не могу да одговорим на ово питање, а да не увриједим колеге које предају друге предмете, али ево покушаћу бити искрена. Мислим да смо сви свјесни да услови у којима радимо и школски систем који представљамо нису савршени и да је потребно много труда и довијања да бисмо избјегли замке сувопарности, неразумљивости и што је најгоре, стварања тензије, анксиозности и одбојности код ученика. Једном приликом сам чула своју кћерку како прича лекцију из вјеронауке, мислим да се радило о некој ричи из Старог Завјета. Она је, након неколико сати учења и писања различитих домаћих задатака, опуштено и са лакоћом препричавала Библију и ја сам први пут заиста осјетила у срцу (мислим да је нормално да сумњамо у себе), како је то лијеп предмет, предах од свакодневних тензија, а на коме се ипак стиче важна општа култура. Јер хтјели ми то признати или не, читава западна цивилизација почива на јудео-хришћанским вриједностима, а упознати их, разумјети и покушати примјенити јесте, а приори, задатак Православне вјеронауке.

У неким својим радовима често се осврћете на рањивост као битну карактеристику   сваког човјека. Да ли  вјеронаука може помоћи да спознамо сопствене слабости  и мотивисати на  борбу   за достојанствен живот по мјери Јеванђеља, прије свега са  самим собом ?

  • Пуноћа људске природе у Богочовјеку Христу, показана је управо кроз рањивост коју је искусио. Рањивост је инхерентна створеној природи и колико год човјек покушавао да се дисанцира од ње, да се учини снажнијим него што јесте, коначност и бол коју она са собом носи ће га на неки начин кад – тад стићи. На вјеронауци, често помињемо људску несавршеност, јер је јеванђељска порука, порука која се преноси нама таквима и коју могу да разумију, управо и само, рекла бих, несавршени.  Учећи да је прихватимо и да се носимо са њом постајемо способни да саосјећамо и са рањивошћу другог људског бића и прихватимо га онаквим какво јесте, па и саме природе која такође вапије за људском наклоношћу. А рекла бих да је управо и једино то, предуслов за, како сте га назвали „достојанствен живот по мјери Јеванђеља“.

Које теме на вјеронауци највише интригирају средњошколце?

  • Морам признати да ме је заинтересованост средњошколаца за наставу вјеронауке изненадила и обрадовала. У први мах била сам уплашена да ће можда бити засићени вјеронауком из основне школе, међутим показало се да су слобода мишљења и разговора, коју настава вјеронауке његује, изнимно добродошле и њиховом узрасту. Вријеме у коме живимо је страховито убрзано, тако да се и интересовања младих људи мијенјају вртоглавом брзином и врло је тешко бити „у току“. Међутим, оно што је мени важно, јесте да на часовима створим атмосферу повјерења у којој можемо међусобно да учимо једни од других. Ја од њих о модерном свијету, а они од мене (наравно, не увијек једнако успјешно) о јеванђељском одговору на питања које тај свијет поставља.

Који библијски стих или причу  бисте издвојили као мото који  најчешће прожима Ваше    часове?

  • Постоје двије приче којима се заиста најчешће враћам на својим часовима, још од времена док сам радила у основној школи. То су Прича о милостивом Самарјанину и Прича о блудном сину. Без обзира на узраст коме припада било ко од нас, Христове ријечи у овим причама преносе универзалне хришћанске вриједности, на врло упечатљив начин, и никада нисам примјетила да је ученицима досадно када их се поново присјећамо и примјењујемо у различите контексте у које нас уведе час.

Зорица Гојачић је наставила славну и узбудљиву традицију православних вјероучитеља у долини Неретве међу којима је један кратак период био и Јован Дучић. Као хоровођа црквеног хора са својим ђацима  организује приредбе и игроказе или одговарања на Литургији у најљепшем херцеговачком храму из овог вијека – цркви Васкрсења Христовог у Пребиловцима.

Као ученица основне школе  и сами сте похађали вјеронауку. Да ли се сјећате шта Вам је  на тим часовима било нарочито привлачно па  сте касније одлучили да постанете вјероучитељица?

  • Били смо школарци у тешком времену. Прве двије године школовања обиљежио је рат, а остале исцрпљујући напори да се осмисли ново сутра, нажалост за многе нови дом, нови опстанак. Ми, дјеца, нисмо били свјесни колики терет, вољно или невољно, су морали да поднесу наши родитељи, јер су се на све начине трудили да то не осјетимо. Баш као и учитељи. Лијепа сјећања ме вежу за период основне школе. Било је ту наставника загонетних, шаљивџија, строгих, принципијелних, дружељубивих, а  посебно  драго сјећање чувам на вероучитељицу. Мислим да читаве генерације ОШ „Јован Јовановић Змај“ нису и неће заборавити Наташу, жену која нас је  причом водила кроз вијекове и градове. Чак се сјећам потпуне тишине у разреду док нам је причала о храму, чудима, светитељима, Богу, својим искуствима, тако слатко и занимљиво да смо на тим часовима замишљали колики је живот дар и колика је Божја љубав; одмарали смо „душом“ . На матури, док  бираш наставнике са којима желиш да се сликаш, она се подразумијевала. Али, најважније што је она је учинила за нас било је да требињски храм  постане наше мало скровиште и уточиште, што на великом одмору, пред контролни (мало шале), што недјељом и великим празницима. Послије тога је дошло пјевање у црквеном хору, незаборавна учитељица и друштво за цијели живот, предивни свештеници и владике, а самим тим и карта  за оно што је данас мој позив  и животна мисија.

Предајете у  6 школа у Чапљини, Мостару и Љубушком које раде по различитим плановима и програмима у комбинованим    одјељењима, али не пропуштате прилику да  напоменете како Вам је тамо изузетно лијепо. На шта тачно мислите?

  • Рад вјероучитеља из долине Неретве није једноставан, прије свега због разлога које сте навели – по аутоматизму се подразумијева велики број школа да би се оформила недјељна норма,  рад у комбинованим одјељењима, проналажење термина и просторија за извођење наставе, додатни материјали и литература – адаптација годишњег плана и програми из Републике Српске, два плана и програма према којима школе раде – бошњачки и хрватски, различити годишњи календари … Међутим, дугогодишње искуство показује да се школске управе труде да нам помогну у превазилажењу потешкоћа у организацији  наставе православне вјеронауке. Сусрет са много колегијалних људи, упознавање са посебностима сваког колектива – промјене које разбијају некада евидентну колотечину, упознавање различитих приступа раду и могућност да повежемо  физички удаљене групе наше деце су параметри који су друга страна наше мисије.

У позицији сте да свакедневно комуницирате  са вјероучитељима и ученицима других    конфесија и који је Ваш најдубљи утисак, да ли можемо научити нешто једни од других?

  • Са радошћу могу да опишем однос са вјероучитељима других конфесија не као просту комуникацију, већ као дивно и пријатељско дружење у којем учимо једни од других, дијелимо исте недоумице и проблеме, али и идеје и циљеве. Сусрет са толико различитих и добрих вјероучитеља је можда и додатак на претходни одговор. Управо то јединство у различитости је највидљивије и најљепше у вероучитељском позиву. Више пута смо  заједнички правили пројекте у којима су учествовала дјеца са двије вјеронауке, с циљем да се међусобно упознају и ако је гледати семантику те ријечи, заволе. А љубав и јесте схватање да не постојимо само ми, већ и други, да им укажемо поштовање и мјесто у нашем срцу. Увијек је дивно гледати како то неко други  поштује живот и Бога, јер само тако можемо  оплеменити своју вјеру и начин на који остварујемо од Бога дати нам  дар и циљ.

Колико садржаји који се обрађују на часовима вјеронауке отежавају или олакшавају младим људима да прихвате и заволе и људе  другачијих настројења?

  • Ако бисмо однос између људи могли да дефинишемо као прихватање (нисте сами, постоје други, датост времена и простора) и позив на међусобну љубав (оплемењивање тих односа, свијест о једнакости и боголикости сваке особе), онда је вјеронаука сва у служби овог задатка. Овај предмет управо даје одговоре на таква питања, и то ни мање ни више него кроз примере из живота Сина Божјег. Мислим да би стварање свијести код дјеце да смо сви подједнако вриједни и љубљени од Бога, са свим својим манама и потешкоћама, била само подршка развојној психологији  којом се воде и остали наставници. Разумијевање да су негативни ликови и појаве производ недостатка љубави, сљедовање примјерима пожртвованости (што и јесте љубав, без лежерне сладуњавости) и разумијевања које можемо уочити свуда око нас, не само кроз освједочене примјере светитеља, жеља за дијалогом и уважавање туђег мишљења пут је који вјеронаука утире пред младим људима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *